Pre dve godine MSG Entertainment – operater mesta događaja kao što je legendarni Madison Square Garden – izazvao je pažnju veštačkom inteligencijom. Složeni sistem za prepoznavanje lica korišćen je da zabrani ulazak advokatima koji zastupaju firme koje tuže kompaniju. Posledica? Advokati nisu smeli na predstave ni na sportske događaje, što je ubrzo dovelo do građanske parnice. Advokati su tužili – naravno. I dok su se neki gledaoci ovoj farsi smeškali, jedan CEO je lakonski prokomentarisao: „Dobro je.“
Doch was auf den ersten Blick wie eine Petitesse wirkt, öffnet die Tür zu einer der zentralen Debatten unserer Zeit: Wie beeinflusst künstliche Intelligenz den feinen Balanceakt zwischen individueller Freiheit, gesellschaftlichem Fortschritt und wirtschaftlichen Interessen? Und sind wir überhaupt noch die Akteure dieser Entwicklung – oder längst nur Statisten?
Sloboda da se ne bude slobodan
Reid Hoffman, tehnološki investitor i suosnivač LinkedIna, nedavno je obradio ova pitanja u govoru u Londonu. Pritom se osvrnuo na čuvena koncepta filozofa Isaije Berlina: „negativna sloboda“ (sloboda od spoljašnjih prisila) i „pozitivna sloboda“ (sposobnost da se deluje samostalno). Obe, prema Berlinu, često su u sukobu. Demokratije pokušavaju da nađu put kroz kompromise – sa promenljivim uspehom.
Hoffman upozorava: Dok su ranije tehnologije uglavnom bile alati, veštačka inteligencija je nešto suštinski novo. Ona samostalno odlučuje, stvara i ocenjuje – i može nam time kako dati slobodu, tako i oduzeti je. U svojoj knjizi Nexus, Yuval Noah Harari čak naziva veštačku inteligenciju „vanzemaljskom inteligencijom“, koja, za razliku od atomske bombe, može delovati autonomno. Harari slika mračne scenarije: dronove koji sami odlučuju koga da napadnu. Algoritme koji cementiraju socijalnu nepravdu. Nevidljivi svet kaveza.
Doch Hoffman hält dagegen. Njegova teza je da veštačka inteligencija ne može biti samo scenarij pretnji. Ona bi takođe mogla postati ultimativna "superagentica" za ljude – ako je ispravno koristimo.
Supermoći za svakodnevni život
Zamislite da je veštačka inteligencija vaš lični asistent: pomaže vam da razumete složene ugovore, podučava vašu decu matematici ili vas čini kompetentnijim radnikom. Sa sistemima poput ChatGPT-a, kako kaže Hofman, ljudi bi mogli otkriti svoje individualne „supermoći“ - kreativne, inovativne i samostalne.
Ova pozitivna sloboda, kako je naziva Hoffman, omogućava svakome da u decentralizovanom i fleksibilnom društvu izvuče najbolje iz sebe. „Alati kao što je ChatGPT su kao GPS za informacije,“ objašnjava on. Nema prinude, već podrške.
Doch dieser optimistische Blick übersieht eine entscheidende Frage: Ko odlučuje, kako će ove tehnologije biti oblikovane? I kako ćemo sprečiti da sloboda postane kontrola?
Кина: Мрачна страна „суперагенције“
Wer sehen möchte, wie es nicht laufen sollte, blickt nach China. Dort nutzt die Regierung KI, um Bürger zu überwachen und ein autoritäres Regime zu festigen. Gesichtserkennung und Big Data schaffen eine Welt, die Experten als „unsichtbaren Käfig“ bezeichnen. Was für Hoffman eine positive Freiheit ist, wird hier zur rhetorischen Hülle: Der kollektive Nutzen dient nur einer kleinen Elite.
Ein Bericht der Information Technology and Innovation Foundation warnt, dass China die USA bald in der Entwicklung von KI überholen könnte – wenn es das nicht schon getan hat. Šta onda? Kako demokratska društva brane svoje vrednosti kada autoritarni sistemi koriste veštačku inteligenciju za potiskivanje slobode?
Nevidljivi rat
Debata o veštačkoj inteligenciji je više od tehnološke filozofije. To je borba za vrednosti i moć. Pitanje nije da li će veštačka inteligencija oblikovati našu budućnost – već kako. Hoćemo li ostati kreatori, ili samo posmatrači?
Dok se demokratije mukotrpno probijaju putem kompromisa, Kina dokazuje koliko brzo može da se zloupotrebi veštačka inteligencija. Ipak, Hofmanov optimizam pokazuje: postoji alternativa. Ako koristimo veštačku inteligenciju da osnažimo ljude i istovremeno postavimo jasna pravila, ona zaista može postati „superagent“, alat koji promoviše naše individualne slobode i istovremeno nas povezuje.
Na kraju, veštačka inteligencija nije ni prijatelj ni neprijatelj. Ona je ogledalo naših odluka. I pitanje ostaje: Šta ćemo videti?
